ИН МЕМОРИАМ

Говорили су да вријеме не може да стане. Говорили су да све тече и да се све мијења. У Београду и Младеновцу, трећег и четвртог маја, стало је вријеме. Непомично, укочено и залеђено. Своје посљедње секунде откуцало је посљедњим откуцајима њиховог срца, своје посљедње минуте исцртало је њиховим ђачким оловкама у њиховим ђачким свескама. Своје посљедње сате склопило је њиховим посљедњим осмијесима. Онда стадоше часовници. Од тог момента, Београд, Младеновац и сви ми, без разлике ко смо, гдје смо и одакле смо, у скамењеној ћутњи ослушкујемо како успорено и болно протичу тешки и оловни дани. У име наших уснулих другара, у име свих недужних настрадалих, тражимо и захтијевамо да школа и друштво буду сигурно окриље, уточиште за снове, смијех, надања и доброту. Доброту! Обичну, а тако велику, племениту и моћну људску доброту. Доброту која неће бити прекривена наносима незграпних стручних назива, него ће се осјећати, даривати и упијати. Нека њихова трагична смрт буде свима нама посљедња опомена! Нека сјећање на њих никад не изблиједи како не бисмо никад заборавили да смо људи само у оној мјери у којој смо људи према другима. Нека трећи и четврти мај заувијек остану урезани у нашим душама као дани када је густа тама прекрила саосјећање. Нека нам ти дани буду нулта тачка и полазиште да сви учинимо све да нам знање буде краљ, емпатија, љубав и љубазност цареви, а међусобно поштовање највеће мјерило снаге! Да пазимо, волимо и чувамо једни друге! Нека је вјечна слава свим трагично настрадалим у Основној школи „Владислав Рибникар” и у Младеновцу!

Ученици и професори Гимназије „Танасије Пејатовић”